Abortus u Srbiji
U Srbiji mi danas ne raspolažemo sa tačnim podacima o broju izvršenih abortusa. Svake godine smo sve zbunjeniji i sve manje sigurni u to da li da verujemo u podatke koje čujemo.
U dnevnoj štampi, časopisima, na zvaničnim sajtovima navedene brojke o broju abortusa se veoma razlikuju.
Na primer u tabeli o broju izvršenih abortusa u zdravstvenim ustanovama u Beogradu za 2007. godinu navedeno je da je ukupan broj izvršenih abortusa u Beogradu 9024; u taj broj uračunato je i 256 abortusa izvršenih u privatnim ordinacijama.
Da li verujete da je u Beogradu u toku jedne godine u privatnim ordinacijama urađeno samo 256 abortusa?
Biće da je ovde reč o ”zaboravnosti” privatnih lekara koji abortuse ne prijavljuju, iako ih zakonodavac na to obavezuje. Pošto je proteklih godina registrovan veliki broj privatnih ginekološko-akušerskih ordinacija i klinika, nameće se zaključak da se dve trećine abortusa “preselilo” u privatni sektor i da zato zdravstvena statistika poslednjih godina beleži smanjenje broja abortusa.
Takođe je zvaničan podatak da samo desetak privatnih ginekološko-akušerskih ustanova ima zvaničnu dozvolu da radi abortuse.
Zašto?
Pravilnik o uslovima za obavljanje prekida trudnoće definiše uslove, a to je da su u slučaju mogućih komplikacija u toku same intervencije u lekarskom timu neophodni osim ginekologa-akušera, još i transfuziolog i anesteziolog. Evidentno je da ne mogu to svi da obezbede, pa zato ni ne traže dozvolu za rad abortusa, ali ih uprkos tome rade. To znači da rade na crno, pa broj izvršenih abortusa ne mogu ni prijaviti.
Zbog osavremenjivanja tehnika i legalizacije u velikom broju zemalja, abortus je danas vrlo rasprostranjena i učestala stvar.
Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije godišnje se u svetu izvrši oko 45 miliona abortusa.
Procenjuje se da se u Srbiji godišnje izvrši i do 200 000 abortusa, naspram samo 70 000 rođenih beba.
Bez obzira na sve posledice i upozorenja lekara, kod nas se još uvek prema važećem zakonu legalni prekid trudnoće može uraditi na ženin zahtev, ukoliko ona ima više od 16 godina, i ukoliko trudnoća nije starija od deset nedelja. Na takav korak svake godine odluči se i šest-sedam hiljada maloletnih devojaka koje pohađaju osnovnu i srednju školu.
Sve češće u dnevnoj štampi čitamo o izumiranju nacije, a abortus se navodi kao jedna od komponenti koja je doprinela ovakvom stanju. O abortusu se govori kao o dobrovoljnom genocidu. Pokrenute su mnoge kampanje, videli smo bilborde sa tekstom „Bebe nam fale“ – ali da li izveštaji o demografskoj situaciji mogu da ohrabre ženu suočenu sa kriznom neplaniranom trudnoćom, koja je bez podrške partnera i možda finansijski ugrožena.
Da li će se žena zbog lošeg demografskog stanja odlučiti da rodi dete?
Mislim da ne. Zato je za našu zemlju važno krenuti drugim putem. Da, potreban je i finansijski stimulans, ali iznad svega potrebno je više govoriti o nerođenom detetu, o pravima i o vrednosti nerođenog deteta.
Zadatak svakog od nas jeste obnova etike o vrednosti svakog ljudskog bića.
Svaki ljudski život je dragocen, od neprocenjive vrednosti i značajnosti u svim svojim dimenzijama, uključujući nerođene, stare, mentalno zaostale, i u svakom drugom stanju u kojem je ljudskost izražena od faze jedne ćelije u razvoju, do prirodne smrti.
Trebamo braniti, zaštiti i vrednovati svaki ljudski život.
